О Угрину Бранковићу

     Прошло је много година откако је ратни вихор прекинуо једну младост. Тмурног јутра 3. новембра 1941. године престао је да живи један млад човек. Добродушан и благ, али тако чврст да се није савио пред непријатељем. Поред милиона других, старих и младих, и Угрин је кренуо ка слободи.

     Оставио је своје књиге недочитане, свеске неисписане и пошао смело напред. Пошао је нејак и млад, али духом велики и снажан са вером у људе и боље сутра. Са 18 година схватио је своје место у народу. У огњу рата, иако још дечак, постао је човек. Детињство и игру жртвовао је за своју домовину, за слободу, коју је изнад свега волео и ценио.

     Био је одличан ученик. Трудио се да што више научи, као да је знао да ће му живот бити кратак. Завршио је 4 разреда основне школе у родном Кучеву, а потом прелази у Велико Градиште где завршава 4 разреда гимназије, а затим у Пожаревцу учи Вишу гимназију. Једног октобарског јутра придружио се одреду Вељка Дугошевића. Одбио је да буде писар у одреду, јер његова је жеља била пушка и борба коју ће водити за слободу своје земље.

     Судбоности, кобни дан 1941. године прекинуо је такав жар једне младости. Недалеко од Шапина партизани су водили оштру борбу са Љотићевцима. Угрин је био ошамућен од бомбе, ухватили су га и 3. новембра, заједно с друговима обесили у малом парку у Пожаревцу. Хиљаду очију је тада засијало, јер је на зверски начин угашен један млад живот, живот пун идеала и маштања.

   Но, Угрин је још увек међу нама. Он је у нама и са нама на часовима и у сваком тренутку у школи. Почео је борбу за свој народ старом дедином пушком, не би ли нам створио нову и светлу будућност. Самим тим, изузетно смо поносни што наша школа има ту част да носи његово име и на тај начин учини Угрина Бранковића вечитим симболом храбрости и сачува његову личност од заборава.